Zasto odlazak u kanjon 1. novembra i nije bas neka grozomorna ideja

Ići dole

Zasto odlazak u kanjon 1. novembra i nije bas neka grozomorna ideja

Počalji od pera taj 1/12/2010, 19:09

Kanjon Brusnicke reke na planini Tari je jedan od zanimljivijih kanjona u Srbiji. Lep, nepristupacan, nema ni slika ni izvestaja na internetu (ima malo slika ali one ne govore skoro nista).

Odavno se spremam da odem tamo ali do sad nikako da stvrno odem. Proteklih mesec dana sam proucavao karte, slike sa Google Earth-a da bih nasao izlaz iz kanjona jer se kanjon zavrsava u Drini i vecina ljudi iz njega izlazi tako sto ih na kraju saceka camac. Ali sta oni znaju sta je prava avantura. Palo mi je na pamet da bi mogli da ponesemo peraja i da plivamo uzvodno Drinom do mesta gde moze da se izadje iz kanjona (Drine) odatle 300 m visinski krljanja uzbrdo po poznatom gnjilom terenu i onda peske do kola.

Cirilicno slovo D na karti oznacava mesto gde sam planirao da prespavamo i odatle krenemo, tu nas sacekaju kola i tu se i vratimo. Prava avantura, sta znaju lokalni vodici, sta zna Zandarmerija, ovo je prava stvar. Naravno Toma i Nemanja se slazu da je to bas ono sto nam treba i naravno dogovaramo se da odemo tamo. Iako je pozna jesen, vreme je lepo, prognoza kaze bice malo kise ali nista strasno.
31. oktobar, petak, na poslu sam i cekam 5 sati da odem kuci i spakujem se. Od nekih desetak ljudi koji su hteli da idu, oko 9 uvece iz Beograda ka Tari krecemo Misa, Beka, Toma, Nemanja i ja, ostali su odustali sto zbog bolesti, sto zbog obaveza... nije ni bitno. Na Predov Krst stizemo oko 12, slusamo planinare kako pevaju u domu i podizemo sator (Tomin mega sator u koji se pakujem svih petoro) dogovaramo se da ustanemo rano da bi sto pre usli u kanjon. Racunamo da nam treba oko sat vremena do kanjona, 4 sata kroz kanjon, pola sata do sat da plivamo i 2 sata do kola, sve skupa 8 sati. Ako krenemo u 9 stizemo za dana do kola. Plan je nista planiranje je sve sto bi rekao Nemanja.
1. novembar, subota, budim se na Predovom Krstu u satoru, svanulo je. I ostali se polako bude, ustajemo, 7 je sati... Doruckujemo, pakujemo stvari, ranceve, peraja na ranceve... spremni smo za avanturu. Pola deset... kasnimo pola sata, nije strasno. Svracamo do doma da pitamo domara kuda se tacno ide do kanjona jer se putokaz i moja mapa bas nesto ne slazu, putokaz kaze desno, mapa kaze levo...
Ljudi u domu me uzasnuto gledaj. Prve reci su im "to je nemoguce" u ovo doba godine ima mnogo vode, mora da se pliva... hladna je voda... Posto sam navikao na ovakve komentar krecem da im objasnjavam da imamo svu opremu da "znamo sta radimo"... Razumem ja njih, ako zaglavimo dole njihova je duznost u neku ruku da nas spasavaju, a kome se to radi - nikome. Posle pola sata pregovora sa njima oni povlave poslednji adut da nas zaustave - "morali ste da se najavite 7 dana unapred jer je to prirodni rezervat, sad samo direktor nacionalnog parka moze da vam odobri da idete tamo". Nemanja zove direktora i posle objasnjavanja ko smo i sta bi da radimo (pominjanja francuskih licenci za kanjoning) dobijamo odobrenje. Ipak Ljudi nam kazu da nema sanse da nadjemo put iz Drine na gore, vec da pre poslednjeg vodopada krece lovacka staza na desno ka Jagostici i da nam je to jedina sansa da izadjemo. Prosle godine je kazu tu ekipa iz Avanture zanocila, a sa njima je bio nas poznanik, Strelac i Mande iz Valjeva (pr samo 3 nedelje mi je bas on pricao o tome kad samo isli u kanjon Susice)
U kanjon ulazimo u 10:30, Beka, Nemanja, Toma i ja, Misa se vraca. Ima vode ali nije strasno, hladna je ali ni to nije strasno. Prvi vodopad, ispod je bazencic, ne znamo koliko je dubok i da li moze da se skoci. Silazim prvi niz uze i.......... MNOGO JE HLADNA VODA, STA CU JA OVDE, TANKO MI JE ODELO AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA. Izlazim iz bazencica, ostali skacu... Jos par skokova, bazencica, tobogana... raj na zemlji, vise mi ni hladna voda ne smeta. Super je. Toma ima novi sat pa na svakih 10 minuta saopstava visinu, pritisak temperaturu, kao da radi u hidrometeoroloskom zavodu... Do 12 smo sisli nekih 200 od ukupno 600 metara visinski. Nestaje vode, ali zato pada kisa i stene su jako klizave, teren nije mnogo tezak ali zurimo i to me umara... Sad sam vec u modu "ajmo mi odavde". Sve vreme se pitamo kako cemo prepoznati stazu kojom treba da se vratimo iz kanjona jer treba da ostavimo uze na poslednjem vodopadu da bi se njme vratili do staze...
U 14:20 smo sisli nekih 500 m, do drine ima jos 100. Vidimo nesto sto mozda lici na stazu. Penjem se gore i vidim okapinu koju mi je covek opisao, ostatke vatre, Stazu - zapravo ne stazu nego sumski put, jedino sto ide u pogresnom smeru, ka Drini. Nemanja odlucuje da predje i taj zadnji deo kanjona do reke a nas troje ostajemo u okapini, oblacimo suve stvari, lozimo vatru, cekamo ga... Eto ga i Nemke, bucnuo se u drinu pa je srecan.
U 4 krecemo stazom, nema sta da krene po zlu, takva staza sigurno negde vodi... Posle pola sata krecemo nazad, ipak nije vodila nigde. Dolazimo oopet do okapine, pokusavamo da krenemo mnekom vododerinom na gore, ali ne ide. Opet krecemo stazom i u 5 krecemo uz sipar na gore... i jos gore ...
Pada mrak, palimo lampe. Toma me pita "sto ti sija crveno na lampi" - "zato sto su mi se istrosile baterije". E sad ja imam neke ultra mega giga super baterije koje mi traju vec vise od godinu dana i super sijaju i super su, i imam i rezervne, ali u kolima (naravoucenije uvek nosite rezervne baterije)
Teren postaje sve tezi, penejmo se uz sipar prekriven trulim liscem i rastresitom zemljom... na nekim mestima izlazimo na stene, penjemo detalje mozda i do tezine III po kisi, u raspadnutim patikam, sa rancevima, ja bez lampe... nema mesecine... savrseno
Toma nas i dalje na svakih 10 minuta obavestava o visini. U jednom momentu kaze "super tek je 6 sati, dobri smo", mislim u sebi "sta me briga sto je tek 6 sati, vise bi voleo da je 4 ujutru, manje bi imali do svitanja..." Beka sve vreme gleda u GPS koji je skoro dobila iz Amerike. Meni je svaki korak agonija... hvatam se za neko cudno malo rastinje, vec sam naucio koje moze da me drzi, a koje ne moze, jer od nogu nema vajde, samo klizaju na dole... opet stene, nekako e lakse po steni, imas gde da zgazis, imas za sta da se uhvatis, nisu ni mnogo krsljive, predlazem da nadjemo greben koji vuce na gore i njime po stenama da nastavimo, ali se ovo troje ne slazu, mrak je, umorni smo... ovde u sumi ako neko padne, negde ce se i zadrzati, na steni nece...
Prso sam... Ne mogu da pratim ovo troje, nemam lampu, ranac mi je tezak, gladan sam zedan sam... mrak je ne vidim nista i grebem uz neko uzasno brdo... Savrsena avantura... U glavi mi je scena iz filma "savrsena oluja" pred sam kraj kad Dzordz Kluni kaze "nece nas pustiti da se izvucemo".
Idemo dalje, i dalje grebemo uz isto brdo, Toma obavestava da smo se popeli 400m za sat ipo i da je to super s obzirom na teren (posle mi je priznao kako je i on time hrabrio sebe), kao da mi je to bitno, ocu da sidjem sa ovog brda, bas me briga koliko sam se popeo, ocu cocacolu, hladnu... ali onu staru iz 0,33 flasice a ne sad ove nove decije 0,25, lopovi kradu nam 0,08 litara na svaku flasicu... Posle 15 minuta sam se sredio, "idemo dalje" sto bi rekao Dragan Nikolic u istoimenom filmu.
Nailazimo na nesto sto podseca na stazicu... "jeste stazica je" (to smo ponavljali narednih sat vremena ). U jednom momentu nalazimo cak i signal za mobilni i pokusavamo da zovnemo Misu da joj javimo da smo zivi i da krene kolima ka selu gde treba da izadjemo. Nedostupna je. Posle pola minuta zvoni telefon - Misa, Tomi se tresu ruke, ne moze da se javi na telefon... ne zna se ko je srecniji, ona ili mi... Vec vidimo svetla sela ne tako daleko... tu smo, tu je "jeste, staza je", imamo Bekin GPS koji nas je izvukao u kljucnom momentu... lepo je vece, puno zvezda... ne moze biti bolje. Krecemo dalje. Preskacemo neke stene i izlazimo na zaravan pod sumom, prvi put stojim da ne moram da se drzim za nesto... vidimo neka kola tamo na putu... tu smo...
Krecemo dalje... skoro da cujemo ljude... umorni smo ali imamo svetla sela pred sobom. Teren se ponovo obara, sad precamo strminu u sumi punu lisca, i slomljenih grana na koje kad nagazis sletis 3 metra dole jer su klizavije od leda. Kraj, opet mi se javlja Dzordz Kluni, teram ga od sebe, bezi bre avetinjo, samo mi ti falis sad... gubi se bre. Shvatamo da su kuce jako blizu vazdusnom linijom, ali mi drzimo izohipsu oko neke jaruge... Setio sam se telefona, pa ja imam lampu na telefonu, PROGLEDAO SAM sreci nikad kraja...
Ljudio, ovako vise ne ide, ne mogu vise da se borim sa ovom strminom, ajmo dole pa nek nas pojede medved, bas me briga.
Silazimo na dno jaruge, tu je korito potoka, opet kanjoning, samo sad uzbrdo... skacemo sa kamena na kamen, Toma vata azimut ka nemom imaginarnom svetlu kojie vise ne vidimo jer smo na dnu jaruge... opet grebemo gore "po azimutu"
"EEEVVVOOOOOO JJJJJEEEEEE OOOOOOGGGGGGRRRRRRRAAADDDDDAAAAAAA" nemam pojma ko se prodrao... Kakve sam srece bice od bodljikave zice i sav cu da se izbusim, ali bas me briga. Ipak je bio pravi seljacki plot, a iza plota, ni manj ni vise nego put.
Bas nas briga gde vodi, samo da je put... Vodi do groblja. Toma koji je isao prvi zastaje, mrkli je mrak, i on pita "jeste sigurni da ocete po mrklom mrako kroz groblje - "jok ti ces" Skidamo ceone lampe sa glava u znak postovanja i prolazimo. Malo dalje je plast sena a jos malo dalje i kuca i LJUDI. Gledaju nas uplaseno - "dobrovece mi smo planinari"...
Jos 2 kilometra do skole gde nas ceka Misa i gde su nam suve stvari i kola... Vucem se putam kao da sam vo koji izvlaci balvane iz sume... ali put je... hvala onome ko ga napravi...
"MMMIIIISSSSOOOOOO" - "MMMMMOOOOOLLLLLIIIIMMMM" - ljudi eno je Misa, LJUDI ENO JE MISA JEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE
Pakujemo se, presvlacimo, stavljam nove baterije u lampu... zivot je opet lep... Misa nam prica svoje dogodovstine sa sumarima, pa kako je jela pasulj sa slaninom, pa kako je dremkala na zadnjem sedistu... opisuje nam nevericu na licima domara i rendzera kad smo se javili da smo izasli iz kanjona (bili su uvereni da cemo da spavamo tamo - kad bi samo znali koliko nam je malo falilo)
Bajna Basta, restoran, klopa, teram se da pojedem nesto, popio sam 2 cocacole (ali ove male, krajcovane)...
krecemo za Valjevo gde je zurka koju organizuje Nastic ispred Mladih istrazivaca - Mande... tu ostavljamo nemanju a mi dalje za Beograd, vozim kao prepariran, Misa mi nesto prica... trudim se da ne zaspim... lupa mi nesto u tocku pa vozim polako.
U nedelju 2. novembra u 3 ujutru, na Banjici kod 5 solitera, auto pocinje da se trese i ja staje na trotoar, izlazim i vidim da zadnji levi tocak samo sto mi nije otpao... to je lupalo, od 4 srafa koji drze tocak ostao je samo jedan. tocak stoji skroz krivo...
AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA
preobam da skinem sraf sa nekog drugog tocka da stavim na ovaj, ali kljuc koji imam je neko kinesko... i naravno ne uspevam. Na pumpi kupujem bolji kljuc i uspevam da sredim tocak...
u 4 sam kuci, mrtav, nemam snage ni da se istusiram... pomirisem se i konstatujem da cu verovatno dobiti kugu ako to ostavim za ujutru...
nedelja, 12 sati ujutru, lezim u krevetu, pisem ovaj tekst, boli me grlo, imam proliv, svaki misic me boli, ali je onaj djavo u meni koji mi ne da mira umoran, spava... srecan sam...

_________________
Do-It-Yourself-Pera
avatar
pera
Admin

Broj poruka : 266
Lokacija : Beograd
Datum upisa : 18.02.2008

Pogledaj profil korisnika http://perop.homeip.net

Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu